Once upon a time, there was this girl

Prvi put ikad otkako imam blog osjećam istinsku potrebu da isti obrišem i zatvorim i posvetim se svome životu koji Bogu hvala ide u nekim veoma dobrim smjerovima.

Prvi put osjećam da više ne mogu da svoje misli opterećujem time koliko mi je nesreće poželjela neka osoba ovdje misleći da me poznaje pa mi natovara laži kojih će se stidjeti kad umre jer i ovdje se nakupi grijeha hejbet.

Nekad razmišljam – zamisli, stojiš na sudnjem danu i neko te upita – što si uvrijedio tu i tu osobu na – pazi sad – blogeru. Osobu koju očima nisi vidio ali si ujeo toliko da bol danima nije popuštala. Tako me je strah za sebe samu za sve ono što sam rekla nekome ovdje i kajem se – samo zbog svoje duše i da mogu vratila bih se na te momente u kojima sam trebala da budem veća od sebe same i da znam bolje.

Nekad, tješeći se, razmišljam da je baš tako trebalo nešto da bude da bih nešto naučila, ali opet – šta ja imam od nauka ako sam nekog povrijedila?

Većinom – svi mi – vrijeđamo ljude kad imamo neke frustraciej u nama samima. Nema ta osoba možda ništa s time, ali eto desi se momenat i sve pocrni i ode u tri lijepe pa šejtan razveže jezik i zaboraviš na kočnice.

Lično mi je najgore bivalo kad neko dođe i laže o meni; misli da me poznaje, misli da me analizira, a ono se nagovara i sve u celofan “ja sam samo iskren/a”.

Kao da sama sebi pišem za stvari koje sam uzrokovala NKTB.

Samo eto – ja sam uzrokovala haos jednom blogeru i srce me boli zbog toga, a listu mogu napraviti blogera koji su o meni i po meni srali i mnogi išli i komentarisali i iščuđavali se kao “aaa pa zar tako?” vjerujući da je svaka zlatna a često veze s mozgom napisano nema.

Nekad kontam – razmišlja li ikad iko o meni kao o osobi koju nešto boli? ne da me žali, već da se zapita – a Bože dragi jesam li se ogriješio/la?

Vagala sam jučer, čak i post napisala o tome koliko je lijepa i teška bila ova godina, sa svime naučenim, a danas sam se probudila i kontam – a koga briga, moja ti.

Ja tako nisam zlatna, nisam ni divna ni krasna, ne sjećam se kad sam posljednji put napisala post “ja pa ja” (opet najbolja, najljepša, naj-štagod), ali nisam ni tako loša koliko kruže glasine.

---

Jutros sam pisala neko moje lično pismo, koje se pretvorilo u poruke zahvalnosti mome terapeutu. Ja s njim ove godine nikako nisam razgovarala. A neki su mi prišili šizofreniju, govorili kako me žale jer nije njoj lahko “bolesna u glavu”, ili ono najgore što me pogodilo “ti šifru imaš, ja je nemam, ja sam rekreativno i iz zabave išla psihologu” (parafrazirano). Gore mi je što sam mjesecima vjerovala da mi je ta osoba prijatelj, pa me zato još više boli. Boli me to vjerovanje, halalila sam riječi jer svi mi kažemo nešto u afektu, i sve je to ok. Insan u svom značenju je ništa drugo do zaboravko. Zaboravimo se i desi se svašta.

U tom mom pismu osobi koja me naučila da se borim za sebe – kulturno i uspostavljanjem granica, napisala sam koliko sam spoznala, saznala, i porasla, sebe prerasla ove godine. Napisala sam mu sve kroz šta sam prošla ove godine i koliko mi je nešto što bi inače bilo teško prošle godine prošlo samo od sebe ove.

I evo zvanično, ni ja nemam šifru; psihijatar mi je nikad nije dao jer “highly functional to fully be BPD”. I šta ćemo sad sa svim tim silnim uvredama da sam bolesna, da sam šizofrena, sa “ti imaš šifru, ja ne”. Ništa, šta bi? jel mogu ti ljudi maknuti to sa liste grijeha ako sam halalila? šta se dešava za načinjenu nepravdu ukoliko osoba kojoj je nepravda učinjena oprosti učinjeno?

Najjači su mi momenti samoljublja, kad nefs radi trista na sat, i osoba misli – ju kako sam samo pamet, kako sam bolja od drugih, kako sam samo ovo uočila/o, jooo kako su drugi glupi, zli, plitki…

Samo eto i šifra je ok. Ja sam svoj nezvanični momenat sa BPD toliko blisko prihvatila, da mi je teško ponekad reći da ja to nisam. Meni je BPD tako logičan u nekim momentima mene koje samo ja vidim, a niko ovdje nikad toga nije bio ni svjestan.

Niko od vas nije svjestan koliko je moj – a sigurno i vaš – život totalno drugačiji od ovoga što bajg po blogu pišem. Niko od vas ne zna ni moje namjere ni planove, ni šta mi se dešava, ni šta radim, ali opet – poletimo (teško mi da kažem poletite jer neću da upirem prstom) da se nagovorimo.

Samo da mi srce izdrži. I zaboravi da ova platforma postoji.

Ne trebaju mi vaša izvinjenja, već sam oprostila. Ne, nisam sveta, samo ne mogu težine postojanja ljudi koji su načinjeni od jedinica i nula.

Šta sve o tebi sirota moja i sad govore
To više nije ni stvar jala ni ljubomore
To je nešto više od toga
Nekome lijek a nekom droga
Ja znam, ima tu malo istine a malo sudbine