Šest čuda porodice Ruža

On ima petoricu braće. On je najmlađi od njih šest. Njega sam upoznala prvog, i zamalo se zaljubila preko ušiju. Možda i jesam. Bili smo bliski i nekad mi je rekao da je najjače emocije u svome životu osjetio upravo za mene.

Potom smo se udaljili, zato što previše privlačnosti, hemije, kompatibilnosti, nije zdravo ako postoje prepreke i koliko god kao dva kraja magneta težimo jedno drugome, to može samo da šteti ako se ne ostvaruje.

*

Znam da jedan od braće živi u Dohi, svi ostali su u Dubaiju. On je doktor ovdje i nekad početkom godine dobijem uputnicu baš u kliniku gdje mu radi brat i baš njemu zato što je specijalista za to što je meni trebalo. Kad sam mu upoznala brata, i vidjela koliko je sličnosti izgledom između njih dvojice, ostala sam nijema. Doktor je najstariji od šestorice i gotovo je 15 godina stariji od mene.

***
Jedan turski restoran treba da se proširi na još jednu podružnicu u Dohi. U Dubaiju je već bum, a lanac baš tih restorana se širi i po svijetu. Dvojica njegove braće imaju licencu za taj restoran za Bliski istok. Nekad u ramazanu išla sam na iftar tamo i vidim neka pomama, kad ono kažu vlasnici restorana su tu iz Dubaija. Obzirom da nije bilo baš puno ljudi zato što je lokacijom malo odvojen od ostatka Dohe, šetali su među gostima i tako prišli i nama. I tako sam upoznala još dvojicu braće, drugog i petog poredu.

*

Preostala dva brata imaju građevinsku firmu i uveliko rade po Dubaiju gradeći luksuzna porodična naselja, i slične projekte uskoro započinju i u Dohi. Vidjela sam reklamu baš sa nazivom njihove firme i kroz glavu mi je prošlo – zamisli da i njih dvojicu upoznam, a kako je krenulo sigurno da hoću.

*

Posmatrajući dvojicu najstarijih, ovog u kasnim četrdesetim i ovog na pragu pete decenije, razmišljala sam – ovako će on da izgleda kada bude u njihovim godinama i sve crte njihovih lica su nevjerovatno ličile jedne drugima i njemu tako mladom, da sam zapanjeno zurila i pitala se – kako? Nisam nikad upoznala braću toliko sličnu izgledom.

*

Prošle sedmice, peti brat je opet bio u Dohi i ovaj put smo razgovarali. Strašno je čudno sjediti pored njega jer on je kao blizanac ovome ko je razlog ovog pisanja i prepoznavanja ostalih pokemona. Boja glasa, oči, lice, usne, ruke, držanje, osmijeh, govor, poštapalice, sve je identično; ovaj ima samo malo više grubosti u glasu kad se uozbilji i priča o nečemu što je bitno za posao, za vjeru i porodicu. Od mene je godinu stariji, od svoga najmlađeg brata godinu i po. Kad je saznao da sam iz Bosne, baš se obradovao jer u Dubaiju ima nekoliko bosanskih restorana (Bosnian House) i kaže obzirom da je u ugostiteljstvu da zna dosta Bosanaca i rekao je braća po vjeri. Proveli smo ugodno vrijeme ćaskajući i nekad u pola tog razgovora kažem, hrabro, još uvijek ne znajući jesam li trebala to reći, – znaš li da znam četvoricu od šest od vas braće? Oči mu ‘volike kaže – stvarno? – Da, da, skupljam vas ko pokemone. Njegov odgovor na to je bio – a znaš li da vjerujem u sudbinu, možda te nešto vuče u našu porodicu pa nas srećeš. Koga znaš?

I kažem mu tako kako sam srela doktora, kako sam srela njega i još jednog u Ramazanu i onda zašutim prije nego što sam spomenula onog ko mi je prvi od njih naišao na put. Samo me pogledao i upitao – Jel moj najmlađi brat četvrti? – Prvi – odgovorila sam.

Gledao me. Šutio. Posmatrao. Uzdahnuo i odgovorio – volio bih da ga možeš učiniti sretnim.

Pogledala sam ga kao da ne znam o čemu govori – o čemu pričaš? ne poznajem ga tako, preko posla…

– Da, možda preko posla. Samo kažem da bih ja volio da je moj brat sretan.

Istu tu večer kad sam došla kući dobila sam poruku – šta si rekla mome bratu? – Ništa – odgovorim i upitam zašto. Postalo mi je skrinšot gdje je stajalo – I met Jen. She seems like a good girl., a zatim i njegov odgovor – like I didn’t know that.

I potom tišina.