O krađama talenata

Krajem decembra vratila se ja na twitter, ostala 3sedmice i opet se deaktivirala jer nisam se osjećala fino. Baš nekako pred samo moje deaktiviranje, naiđem kod likuše koju sam htjela zapratiti kako objavljuje svoje neke literarne radove. Kliknem na par linkova, sve fajn, dok na jednom od njih nisam pronašla svoj tekst iz 2014.godine. Fino na toj stranici na kojoj je objavljivala te tekstove prijavim plagijat, isto i na njihovoj FB stranici i oni su mi se u roku od sat vremena javili porukom da priložim dokaz da je ukraden tekst što sam ja i uradila obzirom da sam to objavljivala i na fb i da je tamo ostao datum koji ne mogu editovati.

Zatim, javim se i dotičnoj i upitam je zašto mi je ukrala tekst i potpisala ga svojim imenom, da bi ona od mene napravila kradljivicu i još ismijavala me na račun depresije i mojih suicidalnih momenata jer sam ponekad s njom razgovarala u povjerenju. Mislim, i nije to tako skriveno obzirom da sam mišljenja da se to treba i mora dijeliti sa ljudima da bi spriječili možda nekoga da prođe kroz te stvari a pomoći ima. Uglavnom, počne ona meni govoriti kako je ona taj tekst napisala prije 17godina i ja joj kažem molim te pokaži i dokaži jer ne može nikako biti da je to njen tekst zato što su lične stvari spomenute u istom i tražila sam da mi objasni šta one znače jer ja kao autor teksta jedino mogu znati o čemu govorim.

Na sve to me je blokirala na instagramu gdje smo komunicirale ali ne i na twitteru gdje sam ja podijelila njenu objavu sa natpisom da je tekstokradica.

Uz sve to, sasvim “slučajno” ona je i blogerka. Žena Vjetar. Mžda se neki i sjećaju. Žena Vjetar je također i optužena za pronevjeru nekih para i za iznuđivanje para od ljudi i zbog istog je bila u zatvoru nekoliko godina. I o tome sam s njom razgovarala i bila sam mišljenja – ko sam ja da sudim ljudima – i ona je govorila kako je to njoj namješteno od strane nekih većih ljudi. U državi poput Bosne to zaista i može biti slučaj.

Ali eto, hoćemo li realno – svako će se sklanjati od ljudi koji su obilježeni. Takav nam je mentalitet i realno svakog bih upitala da li bi svome djetetu, nekome koga je rodio, dopustio da se druži sa nekime ko je bio u zatvoru bez obzira na sve šta narod govori.

I tako je ta saga trajala. Ja se čak i sjećam naših razgovora od prije 7-8-9godina kad je ona to i radila i kako je i meni pisala kako želi objaviti knjigu a ja sam tada radila u školama po TK i možda je iz razgovora sa mnom zaključila da ja ne želim investirati u objavljivanje sopstvene knjige, a kamoli tamo nečije da ja budem dobročiniteljka pa me iz tog razloga nije vrbovala, ali postoje dokazi da druge jeste. To više nije ni bitno, jel tako.

Tema ove pismene vježbe je ta njena ogorčenost što sam je pokazala i objavila kao kradljivicu jer je ona na tviteru skupila pozamašnu družinu kojoj se obraća kao na pozornici a oni njena publika; to su ti neki socijalni momenti kako je ona bila u ratu, kako je ranjena, kako prima invalidninu i slične stvari. Ljudi se na to primaju eto sveta je jer je bila u ratu, a kao što Tramvaj reče – do kad živa bila. Ne postoji nijedan razlog da ona kao sposobna mlada osoba ne radi i ne zaposli se. Kao profesor bosanskog jezika i književnosti obzirom da je to radila i za šta kaže da ima master. Ustani i sudjeluj u konkursu i radi. Sve dok ja stičem stvari sa svojih 10 prstiju i radila sam i u Tuzli i u Briselu i sad u Dohi, smatram da svi mogu.

Hiljadu puta bih ponovila – meni ništa što imam u životu nije poklonjeno, sve sam sama radom stekla. Moje odrastanje i kuća su skromni, otac i je radnik Rudnika a ne neki guzonja i dolazim iz radničke porodice. Niko nikad nije nešto uradio za mene, nikad nisam dobila posao preko štele, nisam ni otišla u Brisel preko štele već da studiram i imala sam studentsku vizu, plaćala studij 3000e po semestru i posao tamo sam dobila u školi ali samo preko mog truda i rada. I u Dohi je isto. I zašto ja to mogu a neko ne može? Zašto sam ja mogla slati na stotine aplikacija svakog augusta svim školama na kantonu 5godina zaredom, a neko ne može? svaka ta aplikacija je imala po desetak dokumenata da se ovjere i pošalju i te koverte su se plaćale po 3.10KM za pošiljku samo, a da ne govorimo o troškovima fotokopiranja, ovjeravanja, i koliko sam rano ustajala da stanem u red u opštini da to isto odradim. I odlasci na intervjue po svim mogućim čukama, sve te žrtve. Ali to je dio ljudske prirode, tako se uči i raste. I onda mi dođe neko ko dobija invalidninu a imaš sve udove i najbitnije mozak funkcionalan i kažeš mi da ne možeš raditi? Ljudi sa Downovim sindromom rade i funkcionišu, ljudi bez ruku, bez nogu. Moj dajdža koji je 80% invalid – radi, a čovjek ne može sjediti, stajati, ležati, ništa preko mjere jer mu je geler raznio stomak. Mislim, o čemu se priča? na šta se kuka? kakvi su to socijalni momenti, manipulacije i ti poor little me govori? Al eto dok je ovaca…

I kroz sve to, znate, lakše je obmanjivati narod i iznuđivati pare. Mhm da.. shout out to Vronska za ovo Mhm da.. 😀

Uglavnom, prije par sedmica pojavio se komentar koji ja nisam odobrila i koji mi je trenutno u kanti, a za koji sam sigurna da je podjebavanje i provokacija od gospođe Žene Vjetar. Komentar možete vidjeti dolje ispod:

Ja zaista mislim da imam talenat za pisanje, da se isti može unovčiti, da se može objaviti, ali ja za time trenutno poriva nemam. Smatram da se mnogo šta mora obnoviti, ispraviti, lektorisati a ja za to nemam vremena pa sve što pišem ostaje samo u dokumentima na kompjuteru i drajvovima.

I te provokacije koje dolaze na moj račun – da si dobra objavili bi te – zaista me ne dotiču. Ja imam blog i nemam ništa više. Ja ne šaljem svoje radove ni na kakve stranice književnosti a pisali su mi i tražili da pošaljem jer me ljudi koji to vode prate na fb.

Al ima Žena Vjetar, ona to šalje pod svojim imenom. I još podjebava ovako u tim incognito komentarima poput ovog gore.

Ne znam što vam je teško biti normalna osoba.