Treba uzeti u obzir da ja u Bosni ne živim od augusta 2015.godine i da dvije godine nisam bila kući. Svaki dan sam u kontaktu sa roditeljima, pričaju mi sve šta se dešava i kakvo je stanje i ja kao čitam i pratim vijesti, ali drugačije je to kada živiš tu i posmatraš šta se dešava.
Željela bih da mi vi – koji živite tamo – pišete o tome da li je ovo o ratu stvarna stvar? Više se oslanjam na mišljenja ljudi koji su bili živi u prošlom ratu, nego na mišljenja djece rođena od 1996.godine pa dalje jer smatram da nisu svjesni šta rat znači i kakve posljedice ostavlja na osobu.
Ne kažem da su jedni pametniji od drugih, ali ovi drugi mi veoma često djeluju otkako je sve ovo počelo sa pričom o tome kao da jedva čekaju i prizivaju sukobe prijeteći – na obje strane – šta će raditi onom tamo, boreći se za neki ideal kojeg nisu svjesni, za nešto o čemu pojma nemaju kako to izgleda.
Ponekad bih napisala čisto da ih pitam – da li su svjesni da u ratu nema struje da ispečeš hljeb a kamoli da pratiš youtube, igraš igrice, visiš na tiktoku, instagramu, tviteru, fejzbuku, čemu god. Nema muzike da slušaš. Nema svjetla da vidiš hodati ulicom po mraku. Nema hodanja. Nema ljudi na ulici, nema koncerata, okupljanja na pivu, na džumu ili poslije predavanja. I fakulteti se zatvore i škole i sve firme.
Sjećam se jednog ljetnog jutra kada mi je ulica bila prazna jer su svi pobjegli u šumu a moja mama odlučila da se vratimo kući jer – ništa se nije desilo tri dana. Same smo hodale kroz naselje i bilo je jezivo što nigdje nikoga nije bilo ni u najdaljem kutku ulice. Pokoja ptičica je pjevušila; ostalo tišina. To jutro nestvarno lijepo, voljela bih ga izvajati iz svoje glave u neku sliku ili video samo da i drugi vide. Al toliko straha kao šestogodišnje dijete ne znam da sam osjetila.
O gorim strahotama ne bih.
I ponekad bih upitala da li znaju da u ratu i nemaš često da ispečeš hljeb. Sjećam se tog jednog trenutka kad nam je u pola vreće brašna upao miš i kako je mama skrivala suze u kuhinji, trudeći se da nam nešto spremi da jedemo a nije imala ništa.
Bojim se, strašno se bojim. Moji su tamo i šta jedno jutro se probudim i sva komunikacija sa Bosnom je prestala. Bosna u tišini i tami. Da ih više nikad ne vidim i ne čujem. Ja ne znam kako bih živjela.
Zato pišite mi – jel realno da opet bude?
Nema ništa od nekog novog rata, ako mene pitaš. Nabrijavaju tenzije da svak potjera ovce u svoj tor. Za rat više nema nekih teritorijalnih razloga, jer su svi podiljeni na svoj komad zemlje, di su više ili manje homogena većina, nema ozbiljne volje da se ratuje, i, što je jako bitno, niko nema para da ratuje. To oko rata je fakat samo nacionalno nabrijavanje. Našim divnim političarima je u interesu da se narod osjeća ugroženo.
Razmišljam baš tako, al onda vidiš koliko je ovaj čovjek u RS lud, pa me strah impulsivnosti u sred te ludosti.
Narodima naše države je najmanje do toga.
Pade mi na pamet ovo:
https://youtu.be/lJFTZPD8sVU
Bukvalno su takvi sa svime. Meni je ovo strašno u šta i uz šta ta djeca odrastaju
O ratu ne odlucuju ljudi koji ce biti u ratu gladni, bez struje ili koji ce slati sinove u rov. Mnoge su sile na nasem domacem terenu. Slazem se s vrtlogom … ali gradane nece niko pitati. Ima ona Brechtova: „Sometime they’ll give a war and nobody will come“. Valja u teoriji … ali praksa je nesto dugo. Niko te nece pitati kad podu padati granate.
Budimo realni … ljudi ne uce iz gresaja … mrznja medu nama se nije smanjila … ljudi meterijalno nemaju puno ni izgubiti … BiH kao drzava i ne postoji.
Lijepo napisano. Strasno je da itko poziva na rat, ikakav, pa bilo to i zbog rjesavanja nekakvog suludog izbirnog pitanja, bilo to zbog tog što je laprdalo Milanovic izjavio nesto o Sarajevo, bilo to…. Bilo to zbog tog što Hrvati kao mislr da im Bošnjaci nešto otimaju… Po meni je sve to suludo. Ljudima nije do rata, osin nabrijanim nacionalistima. Nema tog političara koji bi mogao mobilizirat obične ljude. Evo recimo, Hrvati izgledaju kao da bi prvi mogli napast, al nisu ujedinjeni ito je dobro. Velika većina ih mrzi naše presjedavajuće, uključujući i Čovića pa bi velika večina bila dezertera, što je u ovon slučaju jako dobra stvar.
Lično sam mišljenja da narod uopšteno ne želi rat, ljudi su napaćeni, nisu sretni i žele normalan život da žive. Ali onaj dio države, ono šake jada sa svih strana koji su napaćeni koji mrze, bojim se da može da preovlada i da napadne tek tako. Najviše tu mislim na glupu omladinu koja je rasla u fašističkim porodicama. A ima ih, nažalost. Meni je npr twitter pravo mjesto za otvaranje očiju o takvim stvarima. Kad vidiš koliko ljudi ima koji mrze muslimanski dio u bosni sa svih strana, ne bude mi dobro danima.
Neko je dao odličan komentar: Rata bi bilo da postoji JNA.
Nadam se da ga neće biti nikad više. sa i bez JNA.
Nahajpa onaj neki gejmer četiri enver rat, ccc!
Jesi vidio. Što ti je influens blogerski
I ja mislim da rata neće bit’ a ovi što trebaju otići sa scene prave galamu preveliku, pa djeluje da hoće. Mene više brine što su ljudi koji ovdje žive u nekoj letargiji ili fight modu, slabo tu ima kritične mase da se šta pogura. Fight mode troši i od lista ne vidiš šumu, a letargija je fb, in i druge medijske droge.
Pa nekad kontam da bi bolje bilo da se npr socijalne mreže plaćaju kao subscription, manje bi ih ljudi koristili i tako bi prestali širiti paniku i sve budalaštine
Ne čitajte previše i ne gledajte previše vijesti. Samo se srkletite, a oni po kafanama šta će kako će… Javiće vam već neko ako zapuca, dotad živite ko da se ništa ne desava, neka laprdaju…
Odbijam to od 2015. al onda me luda udari i otvorim tu Pandorinu kutiju i – alas!