U kredencu zvekeće porculan

Jedne godine sam željela crvene čizme sa bijelim tufnama i balone na helijum. Nisam dobila.

Bila je i ona godina kad sam željela veliki buket cvijeća u bojama koje volim. Treće godine sam željela lijepo nalivpero da mi služi u školi kad upisujem časove. Dobila sam ga slučajno od drugarice u augustu. Htjela sam i šubaru, toplu čokoladu, buket lizalica, tortu od čokolade.

Ništa nisam dobila.

A sve su me pitali – šta želiš. Ja odgovorila.

Prošle godine sam htjela fotografiju zimskog pejzaža. Dva balona sa brojevima. Žutu haljinu i doručak sa pogledom na West Bay. Doručak u MIA kafeu je kroasan ili tartina, hoću reći nije skup, nije puno para.

A sve su me pitali šta želim i kad sam odgovorila, nisam dobila.

Sad me opet pitaju šta želim. I ja kažem ništa.

• Kako ništa?

Eto tako.

• Jel se to nešto ljutiš?

Bože sačuvaj, što bih se ljutila?

• Pa reci mi šta želiš za rođendan?

Rekla sam, ne želim ništa.

• Ni jednu malu želju nemaš?

Nemam.

• Žutu haljinu?

Kupila sam, vidi.

• A fino fino. Dva balona?

I to sam kupila u supermarketu jučer.

• A jel možeš uzeti slobodan dan da idemo na doručak?

Ne mogu, imam sastanak sa CEOom u 10.

• Ručak?

Ima team meeting u 14h.

• Večera?

Već sam si rezervisala u belgijskom restoranu, jedu mi se školjke i pomfrit a la belgique.

• Sama?

Sa kolegicom s posla.

• Otkud to?

Pa to sam otkrila neki dan, ona mi rekla i eto rezervisale da idemo.

• Znači ništa baš ne želiš?

Ne.

• Okej. Bezveze ti je što se ljutiš.

:facepalm

---

I onda tako razmišljam. Dobila sam tako finu snježnu fotografiju od osobe od koje sam tražila prošle godine. Kažem da sam tražila, kaže nisi. Nađem u razgovorima, kad ono decembar 11., 2020.godine.

Izašao, uslikao mi 10 zimskih slika. Vratim se na onu prvu i kažem – ova mi se sviđa.

• E jebiga, zaboravio sam to poslati prošle godine, nisam znao da je to toliko bitno.

Pomislim – Nisi znao da je to bitno? Mislim, nije bitno, al to sam željela. Odgovorim – Ma nije problem, dobila sam kakvu sam željela, u redu je.

Šalje video, ja ne znam šta da odgovorim. Ja to ne želim sad. Slala mi je mati video snijega neku noć, nekoliko njih. Sama od sebe jer zna šta želim. Bez da tražim.

I tražio mi je bivši sinoć, taj Norvežanin, da ga posavjetujem da li da oženi ovu neku iz Bosne jer će ostati bez posla pa da je dovede sebi u Norvešku. Kaže žao mu nje i njene djece, fina ženica. Da ima s kime da živi. Da ima nekome da dolazi s posla.

U kući koju sam ja izabrala za nas.

Ja ga posavjetovala da prati svoje srce, i da radi samo one stvari koje ga čine sretnim. Ako je to ono što želi, niko ga ne može savjetovati, odgovarati, nagovarati, ništa. Šuti. Kaže da sam razumna.

Znam – kažem, a šutim da su mi se sva srca slomila u meni, al razum je iznad svega. Pusti Dženita jer i drugi puštaju tebe, tek tako.

Kažem mu – znaš li da onog trenutka kad legneš s njom u krevet sad kad odlučiš, ja ću zauvijek da nestanem?

• To su emotivne ucjene, ne želim da te izgubim. Samo tebi vjerujem i ti me – o tako pjesnički – poznaješ najbolje.

Meni pala neka druga – a šta imam ja od tog… nasmijem se i kažem – više od tebe i svih ljudi na svijetu, ja volim sebe. Dugo se nisam voljela, ne oduzimaj mi to.

Šuti. Kaže da smo isti. Da sam napokon razumna. Da me takvu – voli. Tri godine kako smo raskinuli, tri godine kako mi to nije rekao.

Želim reći – zašto onda hoćeš da ženiš drugu? al mu samo odgovorim – dokle god sam tu, u tvom životu, nećeš nikome dozvoliti te stvari. Ni ja isto dok si ti u mom životu.

Šuti, opet ponavlja da sam razumna i da sam u pravu.

---

Tako sam nabujala suzama, kao i svake godine na ovaj dan. Voljela bih da bezbolno prođe.